AZIL

Miris ... 

Život... 

Osećanje ...

Ušetavši u galeriju obuzeo me je jak miris koji je tu bio prisutan. Miris života. Takav miris nikada ranije nisam osetila u hladnim zidovima galerije. Oživela je! Prodisala. Život je provejavao. Nisam mogla da se pomerim. Samo sam udisala i treptala upijajući rozikaste efekte. Udisala sam ljubav provejanu rozikastim tonovima. 

Stanovnici ovog prostora u predhodnom periodu su bili Marina+Boris koji su poklonili deo sebe ovom mestu. Svakodnevne životne radnje obavljali su izmedju četiri zida galerije. Osećala se u vazduhu njihovo prisustvo. U vazduhu, u predmetu, u pokretu . Šetajući "kroz" predmete i posmatrajući njihovu vrednost posetilac je mogao da doživi život umetnika...

 Deo svog intimnog života podelili su sa publikom aplelujući na današnju poziciju umetnika u društvu. Snažan apel dolazi upravo iz umetnikovog svakodnevnog života..

Nasuprot količini ljubavi koja je preneta intimnim životom nalazili su se polupani tanjiri, baloni kao i skulptura. Polupani predmeti su "puštali" zvuk koji je bio toliko prodoran da ako ne zaboli sigurno nas trgne i podseti da se borba za opstanak nastavlja.

Pored mirisa, ukusa i zvuka mogli smo se "zavući" ispod prekrivača i osetiti toplotu kreveta kao i medju vešalice i garderobu  što nam je na poseban mekan način približilo nežnost osoba koje su ovde boravile. 

I na kraju, ponešena osećanjima, posle svega pitam se gde se nalaze delovi nas? Gde smo se rasuli i prosuli? Kada smo se skupili, sastali, a gde rastali? Koliko smo dali, a koliko uzeli?

Obuzeta sećanjima, mirisima, osećanjima, pitanjima...

 Obuzeta životom napustila sam galeriju...